Мустај бег лички избавља свог брата (Сарајево) 0001    Вино пију аге Крајишници 0002    Усред Лике на бијелој кули, 0003    Баш на кули личког Мустај бега; 0004    Све су аге шенли и весело, 0005    Невесео бег Мустај бег лички, 0006    Нит’ он пије вина нит’ ракије, 0007    Нит’ шећерли кахве из финџана, 0008    Бег прољева сузе од очију. 0009    Питале га аге Крајишници: 0010    „Што је теби бег Мустајбег лички, 0011    Што се с нама веселити не ћеш? 0012    Каква те је брига притиснула?” 0013    Говори им беже Мустај беже: 0014    „Знате аге, није било давно, 0015    Ево равних седам годин’ дана. 0016    Ја сам брата оженио мога, 0017    Мога брата, личког Мехмед бега; 0018    Ожених га лијепом дјевојком 0019    Са студена врела и Цетине, 0020    Милом Златом Бабахметовића. 0021    Кад доведох лијепу дјевојку, 0022    Свадбу чиних читав мјесец дана. 0023    Вакат дође, моја браћо драга, 0024    Да брат иђе у ђердек дјевојци, 0025    А он не хтје у ђердек дјевојци. 0026    А ја молих брата од матере: 0027    „ „Хајде, Мехо, у ђердек Златији!” 0028    Ал ме Мехо не хтје послушати, 0029    Па ја казах мојој старој мајци. 0030    Оде мати Меху говорити: 0031    „ „Хајде, Мехо, у ђердек дјевојци! 0032    То је, синко, велика срамота.” ” 0033    Једва њега умолила мајка, 0034    Па он оде у ђердек дјевојци. 0035    Кад у јутро петак освануо, 0036    Нишанџије хишан затурише, 0037    Хоће коње трчат на кошије, 0038    И пјешци се многи искупили, 0039    А и пјешци чекаху кошије; 0040    Али Меха из ђердека нема, 0041    Па ми вели остарјела мајка: 0042    „ „О мој сине, лички Мустај беже! 0043    Види Меха мога милог сина, 0044    Мога сина, а брата твојега, 0045    Како Меха из ђердека нема, 0046    Синоћ не хтје у ђердек дјевојци; 0047    А јутрос га из ђердека нема,” ” 0048    Па ја одох на одајска врата, 0049    Те ја куцам халком на одаји, 0050    Да довичем брата Мехмед бега, 0051    На одаји заклопљена врата, 0052    Из одаје нико се јавља, 0053    Ја сам десну ногу подигао, 0054    У врата сам ногом ударио 0055    И развалих на одаји врата, 0056    Па уљегох у шикли одају; 0057    Ал ми брата Мехмед бега нема. 0058    Ту сам нашо лијепу дјевојку, 0059    Злата стоји међу пенџерима, 0060    Није с главе ни дувак скинула, 0061    Па је дувак сузам’ покапала, 0062    Злата плаче, нигдје се не тјеши. 0063    Ја сам цури селам називао, 0064    Цура мени селам прихватила, 0065    Ја сам Злати тихо бесједио: 0066    „ „О невјеста, кафазли Златијо! 0067    Камо мени братац Мехмед беже?” ” 0068    Златија ми оде говорити: 0069    „ „Мој дјевере, лички Мустај беже! 0070    Мој дјевере, да те Бог убије, 0071    Кад ти жени брата Мехмед бега, 0072    Што га жени недрагом дјевојком? 0073    Сад ћу теби казат Мустај беже! 0074    Кад уљезе синоћ у одају, 0075    Па је мени селам називао, 0076    Па он мени мукајет не бјеше. 0077    Како дође и мимо ме прође, 0078    Па дохвати седефли тамбуру, 0079    Па он сједе на моме сандуку, 0080    Ситно куца, јасно попијева, 0081    Припијева Шибеника града 0082    И Ружицу шибеничког бана: 0083    „ „Ево пуно девет годин’ дана, 0084    Како сам се Ружом загледао, 0085    С милом кћерком шибеничког бана; 0086    Сад Мустај бег мене оженио, 0087    С милом кћерком Бабахметовића. 0088    Чујеш добро, кафазли Златија, 0089    Лица ти се дохватити не ћу, 0090    Док Ружицу чујем у животу?” ” 0091    Па остави седефли тамбуру, 0092    Примаче се до сандука свога, 0093    Из сандука извади хаљине, 0094    Па се свлачи, те се преоблачи, 0095    Све обуче од злата хаљине, 0096    А опаса мукадем појаса, 0097    По појасу силах припасао, 0098    Па за силах пушке задјенуо, 0099    Обадвије пушке мерџанкиње; 0100    Па дохвати ножа пламенога 0101    И ножа је у силах турио, 0102    С чивилука скиде џефердара, 0103    Уз дувар је пушку прислонио. 0104    Опет беже до сандука дође, 0105    Стаде бројит жуте маџарије, 0106    Па изброји хиљаду дуката, 0107    У златан их јаглук завезује, 0108    Беже к мени у одају пође 0109    И у руци носи маџарије, 0110    Па ми с главе дувак подигнуо, 0111    Па ми беже ’вако говораше: 0112    „ „О Златијо Бабахметовића! 0113    Погледај ме црнијем очима, 0114    Да ја видим какве су ти очи!” ” 0115    Мој дјевере, лички Мустај беже, 0116    Брата сам ти очим’ погледала. 0117    Кад ми црне очи угледао, 0118    Пољуби ме три, четири пута — 0119    Да ј’ ко бројо и стотину пута, 0120    Па ми даде хиљаду дуката: 0121    „ „Мај то теби, кафазли Златијо! 0122    Мај ти, Злато, хиљаду дуката, 0123    Да ти дадем нићах и нафаку, 0124    Злато бона, за живота мога!” ” 0125    Па ме закле беже Мехмед беже: 0126    „ „О Златијо, тако ти имана! 0127    Немој мога ти тужити брата, 0128    Ето теби нићах и нафака — 0129    Злато бона, за живота мога!” ” 0130    Па изађе беже из одаје. 0131    Па ја не знам, беже Мустај беже, 0132    Куда оде беже Мехмед беже.” — 0133    Па говори бег Мустај бег лички: 0134    „Чусте ли ме аге Крајишници! 0135    Ево пуно седам годин’ дана, 0136    Како ми је брата нестануло. 0137    Ја оправих седам бајрактара, 0138    Да ми брата Мехмед бега траже, 0139    И оправих Ђулић бајрактара. 0140    Ево пуних шест година дана, 0141    Како спремих моје бајрактаре, 0142    Ни једнога на Крајини нема. 0143    И они су били заробљени. — 0144    Чусте ли ме, браћо агалари! 0145    Гори су ми јади бајрактарски, 0146    Што кукају бајрактарске мајке, 0147    Него јади брата Мехмед бега!” 0148    Па завика лички Мустај беже: 0149    „Који би се јунак налазио, 0150    Па би себе курбан учинио, 0151    Да он сађе низ земље каурске, 0152    Да потражи брата Мехмед бега 0153    И мојијех седам бајрактара?” 0154    Све су аге редом ушутјеле, 0155    Проговара од Кладуше Мујо: 0156    „Чујеш мене, лички Мустај беже: 0157    Ја бих смио јемин учинити, 0158    Како нема у нашој крајини, 0159    Беже драги, никаква јунака, 0160    Да потражи твога Мехмед бега, 0161    И твојијех седам бајрактара.” 0162    Опет вели лички Мустај беже: 0163    „Чусте ли ме, аге Крајишници! 0164    Који би се јунак налазио, 0165    Па би брата налазио мога 0166    И мојијех седам бајрактара, 0167    Дао бих му стотину чифлука, 0168    Дао бих му златан кат хаљина, 0169    Дао бих му двије пушке мале — 0170    Све у срми, па су позлаћене, 0171    Дао бих му сабљу оковану, 0172    Што је данас ни у кога нема, 0173    Што сијече панцијер кошуље; 0174    Дао бих му мојега голуба, 0175    Даћу коња, зажелит’ га не ћу; 0176    Јоште више, дао бих му кћерку, 0177    Моју кћерку Бегемину младу.” 0178    Аге шуте, ништа не бесједе, 0179    А вели му сердар Мустаф-ага: 0180    „Чујеш мене, бег Мустај бег лички! 0181    Чуо јесам и људи ми кажу, 0182    Да имаде момак у Удбини, 0183    По имену Велагић Селиме. 0184    Па сам чуо, бег Мустај бег лички, 0185    Да се Селим нигдје не савија, 0186    Ни код своје куле од камена, 0187    Већ све хода низ земље каурске. 0188    Што је, беже, седам краљевина, 0189    Свуд је ишо Велагић Селиме, 0190    Па сам чуо и људи ми кажу, 0191    Гдје је дошо Велагић Селиме, 0192    Свако мјесто јесте потписао, 0193    Био град то ил била паланка, 0194    Свако мјесто по имену знаде. 0195    Чуо јесам и људи ми кажу, 0196    Да умије тридесет јазија, 0197    И умије тридесет језика, 0198    Сваке књиге прочитати знаде. 0199    Ако ћеш ме, беже послушати, 0200    Ти ћеш ситну књигу начинити, 0201    Спреми књигу Велагић Селиму. 0202    Ак’ не биде куда отишао, 0203    Нек’ му књигу књигоношче даде, 0204    Нек’ он дође твојој танкој кули, 0205    Да молимо Велагић Селима, 0206    Не ће ли се Селим замучити, 0207    Не ће л’ отић’ низ земљу каурску, 0208    Не ће ли их Селим налазити?” 0209    Опет Мујо бегу бесјеђаше: 0210    „Чујеш ли ме, лички Мустај беже! 0211    Јесте згодан Велагић Селиме: 0212    Он ти ништа затражити не ће, 0213    Мајка нема, нег’ њега једнога.” 0214    Кад то зачу лички Мустај беже, 0215    Па присједе, ситну књигу пише 0216    На кољена Велагић Селиму, 0217    Да му дође Велагић Селиме, 0218    Да он дође личком Мустај бегу 0219    Моли му се бег Мустај бег лички, 0220    Моли му се баш ко брату своме, 0221    Беже викну Врсић бајрактара, 0222    Бајрактар му у одају дође, 0223    Бег му даје књигу шаровиту: 0224    „Чујеш ли ме, Врсић бајрактаре! 0225    Мај ти ову књигу шаровиту, 0226    Носи књигу право на Удбину, 0227    Подај књигу Велагић Селиму!" 0228    Па бајрактар бегу проговара: 0229    „Ја ћу књигу узет, Мустај беже, 0230    И однијет књигу на Удбину; 0231    Али не ћу наћи Велагића, 0232    Велагић се нигдје не савија, 0233    Већ све иђе по земљам’ туђијем, 0234    Гдјекад прођу по четир’ године, 0235    А Селима на Удбину нема.” 0236    Њему вели лички Мустај беже: 0237    „Хајд’ Врсићу ако Бога знадеш! 0238    Не ћеш ли ти добре среће бити, 0239    Да ти нађеш Велагић Селима.” 0240    Узе књигу Врсић Ибрахиме, 0241    Па он спаде у топле подруме, 0242    Па опреми широка вранина, 0243    Изведе га Врсић на авлију, 0244    На авлији узјаха вранина, 0245    Па истјера коња из капије. 0246    Зеленог се поља прихватио, 0247    Отлен оде Врсић Ибрахиме. 0248    Куд год иђе, весела му мајка! 0249    Врсић сађе под Удбину равну, 0250    Прихвати се поља удбинскога. 0251    Па Врсића аге угледаше, 0252    Угледаше аге Удбињани, 0253    Јер бијаху аге посједале, 0254    Редом сједе на зеленој лонџи, 0255    Међу њима Велагић Селиме, 0256    Узгрнуо уз руке рукаве, 0257    Најчешће му чаша долазаше. 0258    А какав је Велагић Селиме! 0259    Вас у срми и у суху злату, 0260    На десну се наслонио руку, 0261    Велагић се нешто замислио. 0262    Питају га аге Удбињани: 0263    „О Турчине, Велагић Селиме! 0264    Што су тебе мисли притиснуле?” 0265    Кад то зачу Велагић Селиме, 0266    Па је с чела руку подигнуо, 0267    Па је Селим подигао главу: 0268    „Знате л’ браћо, аге Удбињани, 0269    Што су мене мисли потиснуле? 0270    Сад ја мислим на зеленој лонџи, 0271    У Крајини — гдје јунака не би, 0272    Да потражи личког Мехмед бега, 0273    Милог брата личког Мустај бега 0274    И његових седам бајрактара; 0275    Чусте ли ме, аге Удбињани! 0276    Ономад сам био низ Крајину, 0277    Па ме бјеше намјер намјерила, 0278    Па натјера својега дорина 0279    Испод куле Ђулић бајрактара. 0280    Зачух писку на бијелој кули, 0281    Гдјекад кука баш ко кукавица, 0282    И преврће, баш ко ластавица. 0283    Ја мојега уставих дората 0284    Под бијелу Ђулићеву кулу, 0285    Одох слушат јаде са дорина; 0286    Док наљезе једно момче младо, 0287    Па сам њега, браћо, упитао: 0288    Ко ли кука на бијелој кули? 0289    Момче младо мени проговара: 0290    Оно кука Ђулићева мајка 0291    И четири сестре Ђулићеве, 0292    Све кукају на бијелој кули, 0293    А све куну личког Мустај бега. 0294    Па се, браћо, мени ражалило, 0295    Слушајући Ђулићеву мајку 0296    И његове сестре све четири.” 0297    Све гледају аге Удбињани, 0298    Све гледају пољем зеленијем, 0299    Њима вели Велагић Селиме: 0300    „Чусте ли ме аге Удбињани! 0301    А кога сте пољем угледали?” 0302    Њему веле аге Удбињани: 0303    „О наш ага. Велагић Селиме! 0304    Ето пољем Врсић бајрактара, 0305    Бајрактара личког Мустај бега.” 0306    Кад то зачу Велагић Селиме, 0307    Па агама оде бесједити: 0308    „Јесам, аге, чуо за Врсића, 0309    Ал га нисам ја никад видио 0310    И ја хоћу њега осејрити.” 0311    Па Велагић пољем погледао, 0312    Док угледа Врсић бајрактара, 0313    Врсић догна његова вранина, 0314    Догна вранца пред зелену лонџу, 0315    Па пред лонџом коња одјахао. 0316    Оде Врсић уза мердевине, 0317    Па уљезе у зелену лонџу. 0318    Па агама турски селам викну, 0319    Аге су му селам прихватиле, 0320    Испред њега на ноге скочиле; 0321    Ал не скаче силан Велагићу. 0322    Врсић сједе међу агаларе. 0323    Аге њему хош-ђелдију дају, 0324    Питају се за мир и за здравље, 0325    Аге су га понудиле пивом. 0326    Кад се Врсић мало напојио 0327    И мало се бјеше одморио, 0328    Па агама Врсић говораше: 0329    „О Бога вам, аге Удбињани! 0330    Ко је овдје Велагић Селиме, 0331    Није л’ Бог до, да срећа намјери, 0332    Је ли овдје Велагић Селиме? 0333    Да га видим, не бих га познао, 0334    Јер ја њега никад још не видјех, 0335    Ја сам њега чуо по чувењу.” 0336    Рекоше му аге Удбињани: 0337    „Бајрактаре личког Мустај бега, 0338    Ено ондје Велагић Селима, 0339    Што но сједи међу пенџерима.” 0340    Кад га видје Врсић бајрактаре, 0341    Па од земље на ноге скочио, 0342    Бајрактар му полетио руци. 0343    Не да руке Велагић Селиме, 0344    Веће Селим вели бајрактару: 0345    „О Врсићу, бегов бајрактаре! 0346    Нико моје не пољуби руке, 0347    А ни ти је пољубити не ћеш. ” 0348    Па му Врсић књигу извадио, 0349    Даде књигу Велагић Селиму. 0350    Селим узе књигу шаровиту, 0351    Па посади Врсић бајрактара, 0352    Посади га себи уз кољено. 0353    А да видиш Велагић Селима! 0354    На књизи је печат преломио, 0355    Па разложи књигу шаровиту, 0356    Учи књигу силан Велагићу, 0357    Књигу учи, грохотом се смије. 0358    Питају га аге Удбињани: 0359    „Велагићу соја господскога! 0360    Што ти књига шаровита каже, 0361    Је л’ Мустај бег књигу оправио?” 0362    А вели им Велагић Селиме: 0363    „Јест ми беже књигу оправио, 0364    Мене зове, да му Лици сађем, 0365    Да ме спреми низ земљу душманску, 0366    Да му тражим брата Мехмед бега 0367    И његових седам бајрактара.” 0368    Па агама Селим казиваше, 0369    Гдје је реко дати Мустај беже, 0370    Реко дати стотину чифлука, 0371    Реко дати златан кат хаљина, 0372    Реко дати двије пушке златне, 0373    Реко дати сабљу оковану, 0374    Што сијече оклоп на јунаку, 0375    И голуба, коња из подрума 0376    Реко дати Бегемину младу, 0377    Бегемину да му буде љуба. 0378    А веле му аге Удбињани: 0379    „О наш ага, Велагић Селиме! 0380    Не ћеш ићи, да изгубиш главу, 0381    Што ће теби бегови чифлуци? 0382    И у тебе доста је чифлука; 0383    Не треба ти бегових хаљина, 0384    Ти бољијех имадеш хаљина, 0385    А ти имаш бољијех пушака, 0386    Него што су пушке Мустај бега; 0387    А ти сабљу имаш оковану, 0388    Што сијече оклоп на инсану; 0389    Бољи ти је дорат од голуба, 0390    Од голуба личког Мустај бега.” 0391    А вели им Велагић Селиме: 0392    „Све је тако, аге Удбињани! 0393    Све је тако, што ви говорите, 0394    А ја ћу се бели замучити 0395    Рад хатора кукавице сиње, 0396    Кукавице, Ђулићеве мајке.” 0397    Па је Селим на ноге скочио, 0398    Па завика Врсић бајрактара: 0399    „Хајде са мном Врсић бајрактаре! 0400    Да идемо мојој танкој кули, 0401    Код мене ћеш конак учинити, 0402    Јутром ћемо боље подранити, 0403    Опремити себе и хајване, 0404    Лици ћемо заједно слазити, 0405    Сићи ћемо личком Мустај бегу.” 0406    Па одоше из зелене лонџе, 0407    Па су кули били долазили. 0408    Селим води Врсић бајрактара, 0409    Одведе га на мушке конаке; 0410    Селим слуге своје довикује, 0411    Па им слуге хизмет учинише, 0412    Оде Селим мајци у одају, 0413    Па матери оде бесједити: 0414    „Чујеш ли ме остарјела мајко! 0415    Јест ми књига, мајко, допанула 0416    Од онога личког Мустај бега, 0417    Ваља сјутра Лици полазити.” 0418    Па вели му мати лакрдију: 0419    „Хајде синко, теби сретно било! 0420    И ја сам се без тебе свикнула, 0421    По четири прођу годинице, 0422    Тебе нема твојој танкој кули, 0423    Веће иђеш низ земљу каурску, 0424    Хајпосл’је ћеш изгубити главу.” 0425    Па изађе Селим из одаје, 0426    Те он оде Врсић бајрактару, 0427    Па су они заноћили туде. 0428    Када ноћи по акшаму било, 0429    Изађе им господска вечера, 0430    Доста пива а доста једива, 0431    Па у јутро јутра дочекаше. 0432    Кад свануло и сунце грануло, 0433    Оба су се они опремили. 0434    И добре су коње опремили, 0435    Узјахаше коње на авлији. 0436    Први Селим натјера дората, 0437    Натјера га на демир капију, 0438    А за њиме Врсић бајрактаре. 0439    Кроз Удбину коње натјераше, — 0440    Стоји звека сићахна сокака. 0441    Обадва су они ударили 0442    Испод двора удбинског ајана, 0443    Испод ћошка коње натјераше, 0444    Испод ћошка ситнијем сокаком. 0445    Доклен чекма са пенџера сину, 0446    Док се аваз зачу са пенџера, 0447    Па погледа Велагић Селиме, 0448    На ћошку је чудо угледао; 0449    Чисто злато бјеше угледао, 0450    Чисто злато ајанову Фату; 0451    Па Фатима са пенџера виче: 0452    „Стани мало, Велагић Селиме! 0453    Ти под собом застави дората, 0454    Имам теби њешто бесједити.” 0455    Тадај Селим застави дората, 0456    А вели јој Велагић Селиме: 0457    „Чисто злато, ајанова Фато! 0458    Збор’ Фатима, што је теби драго.” 0459    Ондар вели ајанова Фата: 0460    „Куд ћеш болан, Велагић Селиме, 0461    Да ти тражиш личког Мехмед бега! 0462    На што си се болан преварио? 0463    На бегово стотину чифлука, 0464    На бегове од злата хаљине, 0465    На бегове двије пушке мале. 0466    И ти си се болан преварио 0467    На бегову сабљу од појаса, 0468    Што сијече оклоп на јунаку, 0469    На бегова дебела голуба. 0470    На бегову Бегемину младу, — 0471    Чујеш мене, Велагић Селиме! 0472    Ја сам бели и љепша и виша 0473    Од бегове Бегемине младе! 0474    У мог баба ајан Осман аге 0475    Има бели бољијех сабаља 0476    И бољега свијетла оружја 0477    И бољијех у подруму коња.” 0478    А вели јој Селим са дората: 0479    „Срце душо, ајанова Фато! 0480    Ја Бегији муштерија н’јесам, 0481    Она ми је Богом посестрима. 0482    Три пут сам је на сну посестрио, 0483    Нек с’ удаје за кога јој драго! 0484    Чујеш мене ајанова Злато! 0485    Ако Бог да, те се здраво вратим, 0486    Узећу те за вијерну љубу, 0487    Чисто тебе преварити не ћу! 0488    То јој рече, протјера дората, 0489    Отлен оде Велагић Селиме. 0490    Куд год иђе Селим са Врсићем, 0491    Па су сашли у поље личанско, 0492    Мустај-бегов конак угледали, 0493    Аге редом сједе у одаји, 0494    У одаји личког Мустај бега. 0495    Мујо гледа пољем зеленијем 0496    Из одаје личког Мустај бега, 0497    Па угледа до два коњаника, 0498    Чим их видје, одмах их познаде. 0499    Кад их видје од Кладуше Мујо, 0500    Са пенџера главу окренуо, 0501    Па говори личком Мустај бегу: 0502    „Дај муштулук, беже Мустај беже! 0503    Ето пољем Врсић бајрактара, 0504    И са њиме силног Велагића!” 0505    Гледају их аге са пенџера, 0506    Па бесједе аге и бегови: 0507    „Хај машалах коња и јунака — 0508    Добра коња а бољег јунака!” 0509    Бег на слуге вику учинио: 0510    „Хајте доље пред капију сађ’те, 0511    Те сретите Велагић Селима, 0512    Извед’те га мени у одају!” 0513    Па су слуге пред капију сашле, 0514    Па стадоше један до другога; 0515    У то доба Селим са Врсићем, 0516    Селим дође па им селам викну, 0517    Између њих протјера дората, 0518    На авлији коње одјахали, 0519    Па бегове слуге долетјеше, 0520    Прихватише бега и дората, 0521    Извели га бегу у одају. 0522    Када Селим у одају дође, 0523    Па агама турски селам викну, 0524    Све му аге селам прихватише, 0525    Испред њега на ноге скочише. 0526    Бег Мустај бег на ноге скочио, 0527    Па прихвати Велагић Селима, 0528    Прихвати га за бијелу руку, 0529    На своје га мјесто посадио, 0530    Па му аге хош-ђелдију дају, 0531    Хош-делдију и сефа-ђелдију, 0532    Па му слуге хизмет учинише, 0533    Па Селима ћурком пригрнуше, 0534    Тутунџије чибук донијеше, 0535    Кахвеџија кахву му донесе; 0536    Финџан узе Велагић Селиме, 0537    Једном сркну кахву из финџана, 0538    Њешто писну у бегову двору. 0539    Зачу писку Велагић Селиме, 0540    Хотијаше бега упитати: 0541    Што ’но пишти у конаку твоме? 0542    Па се Селим опет попишмани, 0543    Не хтје питат личког Мустај бега, 0544    Чини му се велика срамота. 0545    Ту је Селим заноћио био; 0546    Кад у јутру јутро дочекаше, 0547    Па пијаху кахву на уранку, 0548    А вели му лички Мустај беже: 0549    „Чујеш ли ме, Велагић Селиме? 0550    Би л’ ти мене нешто послужио, 0551    Да ти сађеш низ земљу каурску, 0552    Да потражиш брата ми Мехмеда 0553    И мојијех седам бајрактара?” 0554    Па му беже опет бесјеђаше: 0555    „Чујеш ли ме, Велагић Селиме? 0556    Теже су ми бајрактарске мајке, 0557    Што кукају јутром и вечером, 0558    Него јади мога Мехмед бега. 0559    Ако мене хтједнеш послушати, 0560    Све ћу дати, што сам обрекнуо.” 0561    Осмјехну се Велагић Селиме, 0562    Мустај бегу Селим говораше: 0563    „Нит’ ћу твојих лука нит’ чифлука 0564    Нит’ ћу твоје узети Бегије, 0565    Она ми је Богом посестрима, 0566    Нек’ с’ удаје за кога јој драго, 0567    Три пут сам је на сну посестрио.” 0568    У ријечи у којој бијаху, 0569    Поклекоше на одаји врата, 0570    Док униђе бегова Бегија. 0571    Кад уљезе она у одају. 0572    Од ње се је соба разасјала, 0573    Обукла се што може најбоље; 0574    Кад Бегија видје Велагића, 0575    Од радости у одаји писну, 0576    Све је аге забун учинила, 0577    Па је она раширила руке, 0578    Па полетје Велагић Селиму, 0579    Те Селима загрли дјевојка. 0580    А што вели бегова Бегија : 0581    „Благо мени од сад до вијека, 0582    Кад ја видјех мога побратима, 0583    Побратима Велагић Селима; 0584    На сну сам га три пут побратила! 0585    Па побратим плаче и Бегија, 0586    Све су редом аге расплакали. 0587    Па говори Велагић Селиме: 0588    „Посестримо, бегова Бегијо! 0589    Хајде сада, живота ти твога, 0590    Хајде сада мајци у одају, 0591    Имам њешто с бегом бесједити.” 0592    Па дјевојка оде из одаје, 0593    Оде Селим бегу бесједити: 0594    „Чујеш ли ме, лички Мустај беже! 0595    А ја тебе не бих послужио, 0596    Нит’ бих теби хатер попазио; 0597    Веће тебе хоћу послужити 0598    Рад хатера моје посестриме, 0599    Моја сестра, а твоја је кћерка, 0600    Рад хатера кафазли Бегије, 0601    Рад хатера седам кукавица, 0602    Послужићу мајке бајрактарске. 0603    Ако Бог да, беже Мустајбеже, 0604    Па ћу бели сјутра полазити.” 0605    Па он бега међу очи љуби, 0606    И туде су ноћцу заноћили, 0607    А у јутро рано подранили, 0608    свачему еглен затурили, 0609    Па сидјеше, док огрија сунце 0610    Опрема се Велагић Селиме, 0611    Добро себе и дората спреми 0612    И добро се тебдил учинио. 0613    Па Велагић на ноге скочио, 0614    Са свјема се туде халалио. 0615    Па Велагић на авлију сађе, 0616    И својега узјаха дората, 0617    Из авлије коња истјерао 0618    Ну да видиш Велагић Селима! 0619    Ударио низ земљу ћесарску, 0620    Оде ходат низ ћесаревину, 0621    По црквама хода и мисама, 0622    Не ће л’ Селим чути, разабрати, 0623    За Турчина личког Мехмед бега. 0624    Нигдје за њег разабрат не може, 0625    Па удари низ земљу маџарску. 0626    Куд год хода Велагић Селиме, 0627    На Кострешу удари планину, 0628    Па загази у тијесне кланце; — 0629    Стаде тутањ нешта на планини, 0630    Кад погледа Велагић Селиме: 0631    Момак иђе на коњу вранину, 0632    На њему су маџарске хаљине, 0633    Црни су га притиснули брци, 0634    Пали брци до на пушке мале; 0635    Кад га видје Селим кроз планину, 0636    На дорату дизгин прихватио, 0637    Па на балчак наслонио руку, 0638    А сину му сабља од појаса, 0639    Па на момка натјеро дората. 0640    Када видје момак са вранина, 0641    Па завика грлом бијелијем: 0642    „Себи руке, Велагић Селиме! 0643    Зар би мени откинуо главу?” 0644    Зачуди се силан Велагићу, 0645    Ко га позна у пустој планини. 0646    Селим свога застави дората, 0647    Па поближе коње притјераше, 0648    Притјераше један до другога, 0649    Па му вели Велагић Селиме: 0650    „О Бога ти, серхатлијо млада, 0651    Оклен јеси од кога си града, 0652    По чем позна мене и дората?” 0653    А вели му момак са вранина: 0654    „Чујеш мене, Велагић Селиме! 0655    Зар ти мене не можеш познати? 0656    Ја сам главом Ајановић Ахмо. 0657    Знаш Селиме, није било давно — 0658    Ево равних девет годин’ дана, — 0659    Када ферман из Стамбола дође, 0660    Да се моја посијече глава. 0661    Ја побјегох с главом по свијету, 0662    Баш ко љети пчела по цвијету, 0663    Да сачувам на два рама главу.” 0664    Кад то чуо Велаг’ић Селиме: 0665    „А ти ли си, Ајановић Ахмо?” 0666    Одјахаше коње у планини, 0667    Па сједоше под зеленом јелом, 0668    Па га пита Велагић Селиме: 0669    „О Ахмеде, Богом побратиме! 0670    А најдаље доклен си слазио 0671    Брате драги, низ земљу каурску?” 0672    А вели му Ајановић Ахмо: 0673    „Ја сам ходо по три краљевине. 0674    Кад побјегох најпре из Крајине, 0675    Ја побјегох у Вијену равну, 0676    Придворих се брате код ћесара, 0677    Гдје му цури на олуке злато, 0678    Служих њега до двије године. 0679    Ни ту брате не смјех останути. 0680    Па отален из Вијене кренух, 0681    Па загазих низ земљу Талију, 0682    Па ја сађох Риму пространоме, 0683    Па ја сађох миси каменитој. 0684    Ту се јесам брате придворио 0685    Код онога светог оца папе, 0686    Па га дворих четири године; 0687    Ни ту брате, не смјех, останути, 0688    Па из Рима пређох у Инглеску. 0689    Нешто мало ту сам се бавио, 0690    Мало нешто три мјесеца дана, 0691    Па се вратих из земље инглеске, 0692    Па се вратих опет у Маџарску, 0693    Па ја сађох Шибенику граду, 0694    Код бана се јесам придворио. 0695    Добро ме је бане запазио, 0696    А боље ме бјеше запазила, 0697    Мој Селиме, банова баница, 0698    Служих туде шест мјесеци дана. 0699    Једно јутро бијах подранио, 0700    Док ево ти једног Маџарина. 0701    Мене вичу Тинтор капетаном: 0702    „ „О Тинторе, млади капетане! 0703    Сад те бане и баница виче.” ” 0704    Па ја одох к њима у одају, 0705    Како дођох: „добро јутро!” назвах. 0706    Посадише мене у одаји, 0707    Баница ми оде бесједити: 0708    „ „Чујеш ли ме, Тинтор капетане! 0709    Ја бољега пријатеља немам. 0710    Јеси л’ чуо јеси л’ разумио, 0711    Гдје сам добру начинила цркву? 0712    И скоро сам цркву доградила, 0713    У цркву сам турила попове, 0714    Јесам цркву добро накитила, 0715    Што год треба за куће божије, 0716    Дар је дошо у бијелу цркву 0717    Дар је дошо од свакијех страна. 0718    Па чули ме, Тинтор капетане! 0719    Код цркве сам чардак начинила, 0720    У чардак сам метла капетане 0721    И дала им до триста војника, 0722    Да чувају у луговим’ цркву. 0723    Далеко се црква пригодила, 0724    Одавлен је шест пуних сахата. 0725    Чујеш ли ме, Тинтор капетане, 0726    Јучер ми је хабер долазио, 0727    Да је к цркви мојој ударао 0728    Харамбаша Жагровић Спасоја, 0729    Хоће моју да пороби цркву, 0730    Има с њиме до триста хајдука. 0731    Па сам чула, Тинтор капетане! 0732    Солдати су цркву одбранили, 0733    Нијесу је дали поробити. 0734    Што је фајде, гдје је н’јесу дали, 0735    Солдата је двјеста погинуло, 0736    Погинула сва три капетана. 0737    Нико цркве зачуват не може, 0738    Осим тебе млада капетана.” ” — 0739    Па чујеш ме, Велагић Селиме, 0740    Бијелој ме цркви оправила, 0741    Туде сиђех четири мјесеца. 0742    Једно јутро бијах подранио, 0743    Па сам сио на чардаку моме, 0744    Па погледах покрај мора равна, 0745    Док ево ти једног Маџарина, 0746    Вас у црну, а на коњу врану, 0747    До чардака вранца дотјерао, 0748    Кад чардака коња одјахао, 0749    Па у чардак бјеше изашао; 0750    Како дође, Божју помоћ викну, 0751    Па подвикну грлом у чардаку; 0752    „ „Ко је овдје Тинтор капетане!” ” 0753    Па ме друштво казало Маџару. 0754    Кад ме згледа фисан Маџарине, 0755    Па завуче руке у џепове, 0756    Извади ми књигу шаровиту. 0757    Ја сам одмах књигу прихватио, 0758    Па погледах књизи низ јазију, 0759    Ал’ ми бане књигу оправио: 0760    „ „Ето теби књиге шаровите, 0761    Пријатељу, Тинтор капетане, 0762    Да ти идеш на Костреш планину 0763    До чардака Жагровић Спасоје, 0764    Да Спасоји посијечеш главу; 0765    Ако мене послужити не ћеш, 0766    Знади добро, Тинтор капетане! 0767    Ја ћу твоју посијећи главу.” ” 0768    Побратиме, Велагић Селиме! 0769    Како ћу ја посјећи Спасоју, 0770    Кад је мени Богом побратиме! 0771    Бога ми га ја посјећи не ћу! 0772    Ја сам мога вранца опремио, 0773    Па на срцу бијах помислио, 0774    Опет бјежим у нашу Крајину. 0775    Ево иђем у нашу Крајину, 0776    Па што Бог да и срећа донесе!” 0777    Па му вели Велагић Селиме : 0778    „Чујеш ли ме, Ајановић Ахмо! 0779    Кад си био усред Шибеника, 0780    Немаш ли ми какав хабер казат 0781    За Турчина бега Мехмед бега?” 0782    „Имам брате, Велагић Селиме. 0783    Ено брате, Бега Мехмед бега, 0784    Ено њега усред Шибеника 0785    Код банице шибеничког бана, 0786    Мехмед бег се у кочијам’ воза, 0787    Са њиме је банова Ружица, 0788    Све се с Ружом у кочијам’ воза.” 0789    Ја вели му Велагић Селиме: 0790    „О Ахмеде, ако Бога знадеш! 0791    Једа тамо седам бајрактара?” 0792    А вели му Ахмед у планини: 0793    „Велагићу, да ти јаде кажем, 0794    Да ти кажем јаде бајрактарске: 0795    Кад су мене цркви оправили, 0796    Да ја цркву у луговим’ чувам, 0797    Па је прошо један мјесец дана, 0798    Хабер дође мени од банице: 0799    „ „Чујеш ли ме, Тинтор капетане, 0800    Ја ћу доћи цркви у лугове.” ” 0801    Па не прође једна хефта дана, 0802    Па баница к цркви долазила. 0803    Кад баница к цркви долазила, 0804    Чудо видјех уз лугове црне, 0805    Па се лугом брате помолише, 0806    Помолише варакли кочије, 0807    Нит’ их вуку коњи нит’ волови, 0808    Већ их тегли седам бајрактара 0809    Нашег бега, жалосна му мајка! 0810    А какав је Ђулић бајрактаре, 0811    Поцрнио, како гавран црни.” 0812    Па вели му Велагић Селиме: 0813    „Кад си пошо од бијеле цркве, 0814    Јеси л’ ишо побратиму своме — 0815    Побратиму Жагровић Спасоју?” 0816    А вели му Ајановић Ахмо: 0817    „Н’јесам ишо њему у чардака.” 0818    Па му вели Велагић Селиме: 0819    „А ја идем право на планину, 0820    До чардака харамбаше Спаса, 0821    И мени је Богом побратиме.” 0822    А вели му Ајановић Ахмо: 0823    „Ја те сама упуштити не ћу. 0824    И ја ћу се натраг повратити.” 0825    То рекоше коње појахаше, 0826    Па одоше оба уз планину. 0827    Кад су били близу до чардака, 0828    Угледа их Жагровић Спасоја, 0829    Угледа их, па их не познаје, 0830    Па Спасоје грлом завикао: 0831    „А на ноге шест стотина друга, 0832    Ето оздо до два коњаника — 0833    Бели јесу из земље Маџарске, 0834    Већ на ноге, да их побијемо!” 0835    Сви хајдуци на ноге скочише, 0836    Па за танке јеле западнуше, 0837    Припушћа их Жагровић Спасоја, 0838    Па подвикну грлом у планини: 0839    „Не напријед до два коњаника, 0840    Видите ли, гдје сте изгинули!” 0841    Кад то чуо Велагић Селиме, 0842    Па он грлом и авазом виче: 0843    „Себи руке, Жагровић Спасоја! 0844    Зар ћеш убит побратима свога, 0845    Побратима Велагић Селима 0846    И још побра Ајановић Ахма?” 0847    Кад то зачу силан харамбаша 0848    Он одмаче пушку од очију, 0849    Па дружини тихо бесјеђаше: 0850    „Одмакните пушке од очију, 0851    Оно су ми оба побратима!” 0852    Жагровићу коње дотјераше, 0853    Па Спасоју Божја помоћ вичу, 0854    Питаше се за мир и за здравље. 0855    Изведе их до свога чардака, 0856    Сва тројица сједе пред чардаком. 0857    У хлад сјели под танку јелику, 0858    Па Спасоја Велагића пита: 0859    „Велагићу, Богом побратиме! 0860    Одавно се видјели нијесмо, 0861    А куд си се побро замучио, 0862    Доклен ли ћеш уморити дора?” 0863    А вели му Велагић Селиме: 0864    „Побратиме Жагровић Спасоја! 0865    Хоћу доље Шибенику саћи, 0866    Да избављам бега Мехмед бега 0867    И бегових седам бајрактара, 0868    Ево каже Ајановић Ахмо, 0869    Да су они још у Шибенику.” 0870    Па му вели Жагровић Спасоја: 0871    „Чујеш ли ме Богом побратиме, 0872    Побратиме Велагић Селиме! 0873    Видиш побра мога и твојега, 0874    Једнаци сте оба у образу, 0875    Да спремимо Ајановић Ахма, 0876    Нека иде право на Крајину, 0877    Нека каже личком Мустај бегу: 0878    „ „А мене су теби оправили; 0879    Спремио ме Жагровић Спасоја 0880    И са њиме Велагић Селиме, 0881    Селам су ти оба оправили.” ” 0882    Нек’ бег купи серхат и Крајину, 0883    Нек’ поведе калауз Ризвана, 0884    Нек’ поведе војску крајевима; 0885    Нек’ изведе калауз Ризване 0886    Војску силну до мога чардака. 0887    Кад нам Турци до чардака дођу, 0888    Голема је Костреша планина, 0889    По планини покрићемо војску, 0890    А ми ћемо оправит уходе, 0891    Спремит их до бијеле цркве, 0892    Кад баница буде ишла цркви, 0893    Хоће л’ она о цвијету доћи. 0894    Ако цркви она не долази, 0895    Нек’ се војска у Крајину врати, 0896    Да удримо с војском Шибенику. 0897    Није ласно на њег ударити, 0898    С једне стране што се може доћи, 0899    А по суху доћи Шибенику, 0900    Добро знадеш, Богом побратиме!” 0901    Па спремише Ајановић Ахма, 0902    Оде Ахмо право у Крајину, 0903    А остаде Велагић Селиме 0904    На чардаку свога побратима, 0905    Хоће чекат војску од Крајине. 0906    Па да видиш Ајановић Ахма, 0907    Па он бегу на Крајину зађе, 0908    Бегу каже, што је и како је. 0909    Оде беже војску сакупљати, 0910    Скупља војску читав мјесец дана, 0911    Скупи војске двадесет хиљада, 0912    Све бијесна по избор јунака 0913    И добави калауз Ризвана, 0914    Па му вели лички Мустај беже: 0915    „Чујеш мене, калауз Ризване! 0916    Мореш ли ми ти провести војску, 0917    Провести је на Костреш планину 0918    До чардака Жагровић Спасоје?” 0919    А вели му калауз Ризване: 0920    „Могу беже, живота ми могу!” 0921    Отлен крену лички Мустај беже 0922    И поведе из Крајине војску; 0923    Ну да видиш калауз Ризвана: 0924    Он све ноћом с војском путоваше, 0925    Дневи крије по планини војску, 0926    Па изведе војску на Кострешу 0927    До чардака Жагровић Спасоје, 0928    Уведоше бега на чардаке 0929    И добро су бега дочекали. 0930    Кад се беже одморио туде, 0931    Па вели им лички Мустај беже: 0932    „Чујеш мене, Жагровић Спасоја! 0933    Јесте л’ кога к цркви оправљали?” — 0934    „Јесмо, беже, живота ми мога! 0935    Баница ће к цркви долазити 0936    У недјељу, која прва дође, 0937    До недјеље три бијела дана.” 0938    Ту је беже био заноћио 0939    У чардаку Жагровић Спасоја, 0940    А вели му бег Мустај бег лички: 0941    „А кога сте доље оправљали, 0942    Да нам хилу учинити не ће?” 0943    А вели му Жагровић Спасоја: 0944    „Ником другом вјеровао н’јесам, 0945    Да га спремим цркви баничиној, 0946    Ја сам мога брата оправио, 0947    Мога брата Жагровић Стевана. 0948    Ти се не бој, бег Мустај бег лички, 0949    Никакве се, беже не бој хиле! 0950    Чујеш мене, бег Мустај бег лички, 0951    Кад сведемо војску у лугове, 0952    Ми ћемо се тебдил учинити; 0953    И ја ћу се тебдил учинити 0954    Са Турчином Велагић Селимом; 0955    Сићи ћемо до камене цркве, 0956    Па баницу туде дочекати, 0957    Хоће л’ довест бега Мехмед бега, 0958    Хоће л’ довест седам бајрактара, — 0959    И њезину војску осејрити. 0960    Ондар ћемо у лугове доћи, 0961    Па ти чисти хабер донијети.” 0962    Зборећи их сабах затекао, 0963    Ту је беже данак заданио 0964    И акшам су туде дочекали, 0965    Кад је ноћи по јацији било, 0966    Па да видиш Жагровић Спасоја, 0967    Он од земље на ноге скочио, 0968    Па завика грлом бијелијем: 0969    „Хајте Турци, да ми путујемо, 0970    Вакат нам је ноћас путовати!” 0971    Јест се војска хитро опремила; 0972    Пет стотина љутога ускока, 0973    Стотина му оста код чардака, 0974    Да му чува чардак од Маџара. 0975    Па одоше право низ планину 0976    И сведоше војску у лугове. 0977    Када војска у лугове сашла, 0978    Па Спасоја бегу проговара: 0979    „Бег Мустај бег, Богом побратиме! 0980    Покриј беже из окола војску.” 0981    Па покрише војску из окола, 0982    Таман војска око јела пала, 0983    Тадај вели Жагровић Спасоја: 0984    „Велагићу, Богом побратиме! 0985    Дер обуци маџарске хаљине.” 0986    А Велагић обуче хаљине, 0987    И Спасоја хаљине обуче, 0988    Па су добре коње појахали. 0989    Па да видиш Велагић Селима, 0990    Гдје он вели личком Мустај бегу: 0991    „Ми одосмо каменитој цркви. 0992    Ако мени до невоље дође, 0993    Истурићу двије пушке мале, 0994    Обје пушке до два хабердара. 0995    Кад чујете пушке у лугове, 0996    Нек’ полете брже коњаници. 0997    Знадни добро, лички Мустај беже, 0998    Гдје сам онда затурио кавгу 0999    Код бијеле цркве баничине.” 1000    Па Спасоја брату говораше: 1001    „Чујеш брате, Жагровић Стеване! 1002    Ти ћеш ниско попушћати друштво, 1003    А с нашијех пет стотина друга, 1004    Близу цркви ти ћеш прилазити, 1005    Јер је у нас поуздано друштво.” 1006    То рекоше, па се раздвојише 1007    Обадва су цркви салазили, 1008    Не спази их нико од Маџара. 1009    Кад су дошли цркви баничиној, 1010    Поч’о се је народ искупљати, 1011    Па све народ цркви долазаше; 1012    Код цркве су ноћцу заноћили, 1013    Кад у јутро зоре дочекаше, 1014    Око цркве народ се скупио, 1015    Јер је била цвијетна недјеља. 1016    Док на граду пукоше топови, 1017    Тутањ дође цркви баничиној; 1018    Док рекоше, баница је пошла 1019    Из бијела шибеничког града. — 1020    А што вели Жагровић Спасоја: 1021    „Чујеш ли ме, силан Велагићу! 1022    Ми хајдемо коње појахати, 1023    Хајд’мо пољем ниско салазити, 1024    Да сејримо војску баничину,” 1025    Отале су коње појахали, 1026    Покрај мора коње отјераше, 1027    Покрај мора помоли се војска, 1028    Па катане прве им бијаху, 1029    А за њима пјешци ударили. 1030    Има брате силовите војске! 1031    Кочије се једне помолише, 1032    Кочије су шибеничког бана, 1033    У кочијам’ бан је и баница, 1034    Све гледају до два побратима; 1035    Кочије су њиха разминуле, 1036    Још педесет пролази кочија; 1037    Па погледа Велагић Селиме: 1038    Кочије се друге помолише, 1039    Нит’ их вуку коњи нит’ волови, 1040    Већ их тегли седам бајрактара 1041    Нашег бега — жалосна му мајка! 1042    Па погледа Жагровић Спасоја, 1043    Па угледа Ђулић бајрактара, 1044    На Ђулићу одијела нема, 1045    Поцрнио као гавран црни, 1046    Бос је Ђулић, ни обуће нема, 1047    У Ђулића ноге испуцале, 1048    Испуцале руке до рамена, 1049    На глави му капа издерана, 1050    Кроз капу му перчин пропануо. 1051    Па што вели Жагровић Спасоја: 1052    „Побратиме Велагић Селиме, 1053    Види вашег Ђулић бајрактара!” — 1054    „Видим, побро, живота ми мога!” 1055    Па је Селим дора протјерао 1056    Мимо вранца Жагровић Спасоје, 1057    Бајрактаре срете и кочије. 1058    Велагићу сузе удараху, 1059    Велагић им турски селам викну. 1060    Бесједи му Ђулић бајрактаре: 1061    „Хај не лудуј, фисан Маџарине, 1062    Не спрдај се турскоме селаму!” 1063    Па да видиш силна Велагића! 1064    До кочија дотјера дората, 1065    На кочијам чоху подигнуо, 1066    У кочијам’ бега угледао 1067    И код њега лијепа Ружица, 1068    Мила кћерка шибеничког бана, 1069    Играју се у кочијам’ шаха; 1070    У бега је сабља преко крила. 1071    Па му вели Велагић Селиме: 1072    „Бег Мехмед бег, гром те ударио, 1073    Видиш, беже, њима не видио! 1074    Гдје ти црче седам бајрактара, 1075    Теглећи ти варакли кочије!” 1076    А вели му бег Мехмед бег лички: 1077    „Хајд’ не лудуј, фисан Маџарине! 1078    Не тегли ме седам бајрактара, 1079    Већ ме тегле двије бедевије.” 1080    Па до пола сабљу потегао, 1081    До пола је бјеше извадио. 1082    Па потегну Селим хамајлију, 1083    Па он учи своју хамајлију, 1084    Гони дора според кочијама, 1085    Маџари се ништа не сјећаху. 1086    А да видиш Жагровић Спасоја, 1087    Па до бега дотјера вранина, 1088    Са кочија подиже кадифу, 1089    У кочијам’ бега угледао, 1090    Па му вели Жагровић Спасоја: 1091    „Видиш беже, њима не видио! 1092    Гдје ти црче седам бајрактара, 1093    Вукући ти варакли хочије!” 1094    Кад погледа беже из кочија, 1095    Ал га вуче седам бајрактара, 1096    Када беже видје бајрактаре, 1097    Тадај беже у кочијам’ писну. 1098    А да видиш Жагровић Спасоје, 1099    Па потегну сабљу од појаса, 1100    У катане јуриш учинио. 1101    Кад то видје Велагић Селиме, 1102    Обадвије пушке истурио 1103    Турци чуше у луговим’ пушке, 1104    А да видиш Жагровић Стевана, 1105    Па полетје лугом махнитијем, 1106    А за њиме пет стотин’ другова 1107    Стеван виче личког Мустај бега: 1108    „Брже с војском, лички Мустај беже, 1109    Јер Спасоја хоће погинути. 1110    И са њиме силан Велагићу!” 1111    Плану пушка код бијеле цркве. 1112    Обадва су затурила кавгу, 1113    Па је Стеван к цркви долетио. 1114    Паде земљи друштво Стеваново, 1115    Па запуца из хитрих пушака. 1116    У то доба лички Мустај беже, 1117    Ударише турски коњаници. 1118    Но да видиш Жагровић Спасоје, 1119    Посијече једног капетана 1120    И врана му ата уграбио; 1121    Па он дође бегу Мехмед бегу: 1122    Изашо је беже из кочија, 1123    Гола му је сабља у шакама, 1124    Држи сабљу у десници руци, 1125    А лијевом држаше Ружицу, 1126    Милу кћерку шибеничког бана. 1127    Па му вели Жагровић Спасоја: 1128    „Мај ти ата, беже Мехмед беже, 1129    Јаши ата, Бог те не убио!” 1130    Бег Мехмед бег ата узјахао, 1131    Ни дјевојке не хтје оставити, 1132    Те је Ружу на сапе турио, 1133    А чува га Жагровић Спасоја. 1134    Док дјевојку пасом опасао, 1135    Опаса је од сабље кајасом, 1136    Добро за се привеза дјевојку. 1137    По пољу је тама притиснула, 1138    Пушка пламти као смрековина. 1139    Но да видиш бега Мехмед бега, 1140    Беже бјежи лугом крајевима, 1141    Па из боја бјеше изјахао, 1142    Беже дође у врх од лугова, 1143    Избјежо је тамам два сахата, 1144    Па је беже ата одјахао, 1145    Беже сједе у зелену траву, 1146    А код њега кафазли Ружица. 1147    Тамам сједе и мало отпоче, 1148    Док му седам бајрактара дође: 1149    Бајрактари у крв огрезнули, 1150    А вели им беже Мехмед беже: 1151    „Оклен знате, да сам овдје дошо?” — 1152    „Каза нама Жагровић Спасоја, 1153    Каза нама, гдје си побјегао.” 1154    А вели им беже Мехмед беже! 1155    „О Бога вам седам бајрактара! 1156    Што се ради код бијеле цркве 1157    Ко ли гине, ко ли задобива?” 1158    А вели му седам бајрактара: 1159    „Не питај нас, беже Мехмед беже! 1160    Доста јада и тамо и амо, 1161    Бој је био пуних пет сахата, 1162    А ко није туде погинуо, 1163    Погинуо од маџарске војске, 1164    Он побјеже право Шибенику, 1165    Сва маџарска војска побјегнула, 1166    Па се јесу у град затворили. 1167    Не смје беже на град ударити, 1168    Па се војска отлен повратила, 1169    Вратила се баничиној цркви; 1170    Кад су дошли пред црквенска врата, 1171    Туде нашли обе Жагровића, 1172    Голе сабље држе у шакама, 1173    Обадва су у крв огрезнула 1174    Ко је дошо прије од Турака, 1175    Хоће Турци, да обију цркву. 1176    Не даду им до два Жагровића: 1177    „Ми не дамо цркве обијати, 1178    Док не дође лички Мустај беже!” 1179    У то доба бег Мустај бег дође, 1180    Беже љуби оба Жагровића, 1181    Па их љуби међу очи црне; 1182    Доклен дође сердар ага Мујо, 1183    Мустај бегу оде бесједити: 1184    „Бег Мустај бег, све ти јазук било, 1185    Нема твога брата Мехмед бега, 1186    Ни твојијех седам бајрактара,” 1187    А вели му Жагровић Спасоја: 1188    „Побјего је бег Мехмед бег лички, 1189    Побјего је на лугове горње.” 1190    Жагровићи цркву отворише, 1191    Отворише, па је похараше, 1192    Па по пољу купе рањенике, 1193    А лешине туде покопаше. 1194    Па што веле оба Жагровића: 1195    „Бег Мустај бег, хајде да идемо, 1196    Маџарима море индат доћи, 1197    Па моремо грдно изгинути.” 1198    У ријечи у којој бијаху — 1199    Док на граду пукоше топови, 1200    Све маџарска придолази војска. 1201    Када Турци зачуше топове, 1202    Па отален Турци покренуше, 1203    Па су дошли на лугове горње, 1204    Туде нашли бега Мехмед бега 1205    И код њега до пет бајрактара, 1206    А два леже у зеленој трави, 1207    Јер су оба допанула рана; 1208    Па умрла оба бајрактара. 1209    Бајрактара оба укопаше, 1210    Па отален Турци покренуше; 1211    Изађоше на Костреш планину 1212    До чардака Жагровић Спасоје. — 1213    Жагровићи туде остануше, 1214    Беже оде натраг у Крајину.